МОДЕРНОСТ И ТРАДИЦИЈА


  • извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Ranko_Radović

Традиција у архитектури није и не може бити просто узимање некадашњих историјских облика или националних модела, раније изграђених, већ прошлих. Модерност у архитектури, исто тако, није просто узимање садашњих облика или интернационалних модела које би тако постали општеважећи и једноставни рецепт, формула, „модна листа“.

Ни традиција ни модерност у архитектури не могу се просто добити или просто узети. Традиција се не наслеђује. Модерност се не може тек изјавити. Т.С. Елиот разложно говори: „…а ако вам је потребна (традиција) морате је стећи великим трудом“. Једнако „великог труда“ потребно је за разумевање и градитељско тумачење савремености, сваке дате реалности, које се никад не налазе у границама клишеа.

У нашој средини смо лаковерне архитектонске „националне стилове“ који су прецртавали византијске профиле или фолклорне мотиве не разумевајући при том њихову дубоку неимарску суштину. Понирања у дух и принципе, трагања за оним што је у тим архитектурама ванвременско и кадро за нове синтезе – није било. Изгуби се и величанственост оригинала пред тако јадним копљима.

Слично се догодило и са модерном архитектуром. То је слатка догма од неколико „шаблона“, тако је лако доћи до лаких правила и часописних слика и бити затим „бруталан“, „интернационалан“, „експресиван“ или „технизиран“. Једноставно – и за модерност и за традицију – труда је мало.

Гидион не мисли да се као универзално у архитектури може узимати форма, него пре свега схватање простора и просторна концепција, стално надограђивани „архитектонски систем“, како би рекао Кауфман. У том светлу конкретни услов сваке заједнице па и њена традиција, не само да нису препрека, него су истинских подстицај. Данас смо у великој предности јер смо у стању да синтетизујемо просторне концепције свих ранијих епоха, али то тако да је наше време пролазна и завршна тачка наших покушаја. Норвежанин Норберг – Шулц брани „историју“, посебно у урбанизму, у граду, а за Вентурија је архитектура већ „и комплексна и контрадикторна…“ па према томе и није прикладна за игру „новитета“.

Алвар Алто, највећи живи архитекта данас, извор снаге налази у својој Финској. Њену градитељску традицију, Алто наравно није узео као стил или дате облике, него као концепт грађења, логику, принципе, начине живота и окупљања, природу и кише. Груписање независних јединица у целовите архитектонске ансламбле јесте и финска традиција и модерна Алтова неимарска филозофија. Однос према материјалу, топографији, детаљу, крову, светлости учио је модерни Алто од прошлости. Он се бори против „маније оригиналности“, јер она готово увек оставља по страни суштину архитектуре – „основне потребе људске заједнице“

Кенцо Танге једнако познаје и осећа јапанску традиционалну архитектуру као и авангардне идије јапанских метаболоста чији је угледни члан. Он је водио израду модерног регионалног атласа своје земље и једновремено писао сјајне монографије о светилишту Исе (6.век) или палати Кацура (18.век). Хоризонталне бетонске греде – линије моћних профила (градска кућа у Курашикију, ансамбл у Хирошими, кућа Денцу у Осаки итд.) везују се за традиционалне форме древних јапанских амбара у стилу познатом као „азекура зукури“. Млади критичар архитектуре кавазое пише: „Све оно што је Танге дао није просто имитирање страних склопова, него умешна синтеза јапанске традиције са елементима модерне архитектуре“. Не би ли се исто могло рећи за америчку традицију и Рајта, француски рационализам и утопијске идеје из 19.века и Корбизијеа, Барселону и Гаудија и за многе друге ?

Било би природно закључити да је дијалектичко схватање општег и регионалног, личног и друштвеног, ограничења реалности и слободе имагинације, модерност и традиције можда најтемељнији знак виталности и дубине архитектуре саме.

И када Алто каже како нема „наивније и чешће формуле од питања: јесте ли за старо или за модерно“ онда одговор верујем, не може бити другачији него онај који он даје својим кућама: дубока модерност уз истинску традицију.

Само тако архитектуре превазилазе и своје време и своје средине.

 

Политика, Београд, 2.новембар 1974.

ПЕСМА И КУЋА


  • извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Ranko_Radović

И песници су, на свој начин, градитељи простора и кућа, као што су и пејзажи, градови, архитектуре – градитељи песника.

Песник своје стварности и своје сањарије о соби и о зиду, ливадама и води, о улицама и дому уписује у слике испуњене звуковима времена које и потиче и тоне. За песника и цвет је стан, јутарња зора – кров, а орман чистог рубља – средиште успомена, тајни и мириса. За песника је кућа и позив и изазов, али у исто време – она је и доказ, отпор безобличном, део и ливада и звезда.

Једном песник ограђује простор, измишлја зиђе, описује вртове и они постану стварни.

А изграђене куће умеју да покрену песников свет, претворе у ритам, сновиђење је ту. Једна кућа преточи се у песму.

Мислим, разуме се, на „најлепшу песму нашег језика“, на „најсилнију љубавну песму српске књижевности“, на песму коју је покренула блистава кућа венецијанског барока „Санта Марија дела Салуте“, кућа Балдасара Лонгене изронила, као раскош, из канала Гранде.

Лаза Костић носи дух неимара у ткиву песника. Исидора Секулић мисли да у његовој песми Санта Марија дела Салуте „…има (од) архитектонске чврстине и усправљености стуба…“, а Васко Попа и самог песника претвара у грађевину, у део, описујући Лазу Костића као „… бео, запањен стуб над заспалом и благословеном и уклетом нашом равницом“.

У „Љубавним дворима“ песник их Лаза Костић боји сновима а покрива тајним састанцима кујући прозоре од њених погледа. У темеље је куће узидао „сву веру љубави“, а све су жеље пусте постале „вити стубови“. Лазин неимар Минадир и не уме друго него да у камену зида „…замршаје срца свога“.

Вероватно је тек случајност то што је Лаза Костић „за своју најзначајнију песму скоро педесет година ковао ритам и облик строфе“ (С.Бркић), а Балдасаре Лонгена ковао своју Санта мариа дела Салуте исто тако – 51 годину, између 1631. и 1682. Нека буде исто тако мало важна подударност да је „Санта Мариа дела Салуте“ Лазе Костића структурирана у „специфичној октави“ – строфама које групишу по осам стихова, као што је и основа Лонгениног храма осмоугаона док осам унутрашњих стубова држи силе куполе. Најзад, можда и није само анегдота да су и песник Лаза и неимар Лонгена нестали са света чим су, у дубокој зрелости, уобличили своја ремек-дела.
santa-maria-della-salute

Дубља је сличност што је Лазина песма једновремено и „хеленска и романтичарска и барокна“, а Лонгенина кућа једнако вишезначна, од коринтских стубова на угловима до барокних волута. И песма и кућа су ненадмашно целовита дела, једновремено испуњена редом и раскошју, строгим склопом и устрепталом силином. „Санта Марија дела Салуте“ – и кућа и песма – и у распусном узлету заноса остају пуне мира, пуне достојанства. Лепота њихова јесте унутра, споља су само савршени одјеци…

И у песми и у архитектури заиста „свих времена разлике ћуте“, обојица се могу похвалити да су успели „звездама … померит путе“, сваки са својом „Санта Марија дела Салуте“. Лаза Костић – сликом, ритмом, звуком, чистотом осећања и језика, читкошћу дела. Балдасаре Лонгена – положајем, живописним односом двеју купола сложених у групу, и богатим и скромним украсом и детаљем, уз непресушну моћ да кућа значи, подсећа, изазива и да се памти…

Али, ово су белешке из архитектуре и то савремене, а не, вероватно невеште, мисли о поезији и далеком бароку. Истина је. И зато ево питања са којим би неимар и данас морао узимати оловку у руке: за коју ће кућу, за који стамбени блок, коју скупштинску зграду и који дом културе, који модерни градски центар и омладински дом, за коју ће кућу музеја или библиотеке песник имати речи, наћи слике, створити свет? У којој ће модерној кући видети „невесту“, „чемер па мед“, „сву своју душу“, „зелених милина небески крој“ ?

Да ли ће и у једној …

Политика, Београд, 17.август 1974.

 

МАЛО СУ ДЕЦИ ИГРАЛИШТА – ТРЕБА ИМ ЦЕО ГРАД


  • извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Ranko_Radović

Када су студенти М.Грбовић, Љ Јанковић, А.Михајловић и М.Чутурило из Студентске групе за Савремену архитектуру „Никола Добровић“ у касном мају ове године завршили прву фазу исстраживања односа деце према простору њихових насеља – били смо сви заједно изненађени истином материјала који још увек стоји изложен у свечаној Сали Архитектнског факултета. После толико страница о деци у граовима и њиховим игралиштима, после толико књига и реферата, анкета и елабората запљуснула нас је бистра дечија реч и цртеж о стварном духу града, духу који деца и осећају и слуте. Уместо мудровања одраслих – мудрост, уместо „тумачења фактора“ – факта, уместо замагљивања – отоворено суочавање и јасне границе жеља и реалности.
Иза обичних, језгорвитих реченица девојчица и дечака вртића „Весна“ (Н.Београд), „Кекец“ (Палилула), „Теразије“ (С.Град) и Банатског Карловца, као и основних школа „Седам секретара СКОЈ-а“ (Н.Београд), „Ослободилаца Београда“ (Палилула), „Дринка Павловић“ (С.Град) и „Душан Јерковић“ (Банатски Карловац) избија сва сила стручних и друштвених урбанистичких питања, једна садржајна и недвосмислена критика грађене средине око нас, коју смо узели сасвим озбиљно баш због тога што извире из непосредног, инстиктивног, природног, каткад и наивног али суштинског доживљавања града одраслих и за одрасле, колико град никад није био. А скоро да је 200.000 Београђана „од 5 до 15 година“ – један народ! Како им град „личи“?

Урбана среднина:
„Све се више развијају насеља а одузимају се пољане…“ (Бојана Г.), „Када дођем са села где је све зелено у овај град чини ми се да сам ушао у затвор…“ (Александар А.), „Моја је жеља да тврди бетон нестане …“ (Младен В.)
Затвор(еност) града иде из гомилања грађевина у њему. Сав се претвара у једну препреку, док се „пољане“ заиста само освајају уместо да се мењају. Монотонија, укидање саме морфологије, положаја, истост простора и „тврдог бетона“ потамнили су граду „личност“.
Идентитет:
„Крако рећи моја улица није лепа, није ружна, није велика, није мала…“ (Славица В.)
Је ли то тај „нулти степен архитектуре“, њена неутралност за коју се залагала цела једна школа?  Али се у просторима градова настаје па расте, мења и памти, стварају се везе са околином и са људима, постаје се „неко“. Ко се од нас није и колико пута враћао детињству у „своме крају“, „својој улици“, углу.

medu-blokovima

Разграђеност:
„Да имам велики простор, ја бих оградио тај мој простор…“ (Радош Ј.)
Није реч о поседу ни о власништву него о њиховом, дечијем претварању „безличног комплекса“ у „свој простор“. Две сјајне студије архитектуре и урбанизма (Смитсони и К.Норберг-Шулц) и почињу баш сликама деце која ограничавају, обликују, „персонифицирају“ део непотврђеног тла и тако укорењену себе и своје игре. У раширеним, расплинутим „блоковима“ толико је све „слободно“ да је безоблично.

medju kucama.jpg
Висина кућа:
„Моја зграда је велика. Када станем пред њу, изгледа као да је џин…“ (Милка Т.)
Тек недавно је одлучено да стамбене зграде више не могу бити „џинови“ од 20 па и 30 спратова. Одлуку није донео „урбанизам“ него „град“ и то после једног броја „капија“ са којима је већ данас тешко наћи праву рачуницу и разложне аргументе. Пола се градова Србије дичи са бар по неколико „џинова“ чије стаклене ноге скоро да стоје на њивама.

igra je ucenje.jpg
Одржавање кућа:
„не свиђа ми се моја кућа, она је увек прљава…“ (Ивана)
„Људи неће да крече зидове, па су ружни и огуљени…“ (Драгана)
Куће, и то понекад жалим, нису аутомобили – не отказују одмах него стрпљиво и заштићују „до последњег даха“. Мало је средина у којима се тако мало држи до одржавања фасада, травњака, дрвета, олука, крова, плочинка, ограде, натписа, знака, паноа, плана, витрине, града у целини. Људи заиста неће да крече зидове овде, код куће, кречиће „викендицу“.

stepeniste gore dole tu.jpg

Одржавање средине:
„Највише загађују ваздух: пушачи, аутомобили и ми деца…“(Ирина Д.)
„Фабрике се требају изграђивати, али не са димњацима…“(Славица С.)
„Али ми се несвиђа… када увече изађем на прозор па … удишем онај крематоријум…“ (Драга М.)
И истинска и идеолошка и по мало помодна тема „заштите околине“ није у борби „против“ него у напору „за“: нема заштите која трчи за последицама уместо да рачуна са хармоничним „развојем“ наших насеља у „развоју целе заједнице“, па и њене материјалне основе. Далеко смо од „фабрика без димњака“, али баш је то разлог да их ваљамо, смишљено, далекосежно постављамо у град.

ne u reyervate.jpg
Густина становања:
„У мом насељу има доста људи па зато хигијена није најбоља…“ (Радмила Ј.)
И дете од шест година разуме да сваки простор има своје „капацитете“, ограничења и да преко некога броја људи на један мали хектар више не смеш сместити. Београдске улице у многим новим стамбеним деловима су високе и ако има и других начина да се постигне економичност и рационалност.
Флора и фауна:
„Волела бих да има више зеленила него зграда…“ (Селма Б.)
„Нема животиња, долазе само мачке…“ (Горан)
„Даље се налази клуб тенисера… У клубу су кучићи који чувају околину…“ (Ахмед А.)
„Зеленило би украсило насеље, људи би били веселији…“ (Младен В.)
Читав свет природе, биљке, животиње, осим оних што преду и лају, измиче деци градова. Тај би свет дечије установе, школе уз помоћ месне заједнице морале енергично неговати. „Центри природе“ уз школске зграде, каквих примера има, нису маштарија него један од битних задатака.
Утопија:
„У том граду, би сви били поштени, а цене би биле мале…“ (Горан Л.)
Деца и старији:
Где год станеш терају те и уопште немаш мира…“ (Славица С.)
„Тамо тресу тепихе и терају децу одатле да се не играју…Да сам ја у кућном савету све бих преуредио“ (Александар А. )
„Станари не могу да нас схвате. Милсе да нам је лако…“ (Селма Б.)
„Ја мислим да је улога месне заједнице велика. Она треба да служи као посебан градић…“ (Младен В.)
Као да су се старији заверили да ионако загушени, забетонирани и аутомобилски град учине малима и још скученијим и мањим. Када нису под точковима бесних аутомобила онда су под бичем тишине, „кућних редова“ и љубитеља траве. Наша деца морају што пре да остаре и напусте драгоцено детињство, које ми старији схватамо не као јединствено и трајно постојање, него као свима непотребну успутну станицу.
Маштање и стварност:
„Волим да се играм. За тај посао као и за све друге послове потребан ми је довољан простор…двориште…дрвеће…свеће… и сто дресираних паса. Али пошто ја све ово немам и пошто је све ово само моје маштање желим да то друга деца имају…“ (Милан С.)
„Нису довољни само тобогани и љуљашке. Деци треба много више него што мисле одрасли…“ (Снежана Р.)
У развијању идеологије ефикасности и „функционисања“ угаони камен урбанистичке теорије и праксе за пет протеклих деценија је стално дељење, зонирање, издвајања површина, људи, активности, живота. Тако су и деца „сређена“ у својим отуђеним резерватима, тим малим „машинама за дечије игре“ чију накарадну логику не може спасити ниједно улепшавање. Али деци треба много више од тобогана и загађеног песка у стално истим и досадним бетонским оградама – треба им цео град.

Konkurs za najbolju fotografiju bilo kog kič elementa javnog prostora


umetnost se dogadja u mom gradu

kič-konkurs

Korzo – Portal za urbanu kulturu i baštinu pokrenuo je rubriku Kič vodič, u okviru koje raspisuje konkurs za najbolju fotografiju bilo kog kič elementa javnog prostora ( kuće, zgrade, ulice, trga, spomenika, parka, detalja reklama, urbanog marketinga, uličnog događaja/prizora…). Učesnici konkursa imaju pravo da pošalju po dve fotografije. Urednički tim portala Korzo dodeliće jednu nagradu u iznosu od 3.500 dinara.

Konkurs je otvoren do 31. januara 2015.

View original post 34 more words