Слика нулта – Како све настаје?
„Тако се данас гради, на брзину, више ногама него рукама. Нигде мирне замисли, брижног потеза и заљубљеничког приступа, нигде самородне и чисте линије. А материјал, све сами полуфабрикат, купи јевтино, склопи наврат – нанос и гурај даље.
Да се питаш шта би са некадашњим мајсторима, са оним кривинама и сенкама и заобљењима која виђамо на ручним израђевинама, алаткама, намештају, надгробним каменовима и фасадама старих кућа? Како то да је јучерашња сиротиња имала више укуса од данашњих наручилаца и градитеља који су технички опремљенији и имућнији?
Наше су варошице зидане било како, на брзину и за превремену употребу а онда се привременост продужила у вечност…“
- Милован Данојлић, Драги мој Петровићу, Знање, Загреб 1987, 13-14
Слика 1 – град пре нас
Годинама са терасе десетог спрата посматрам град испред себе. Испод круне венца околних брда наизглед мала котлина и у њој једна те иста сценографија. Нема великих одступања. Она су се десила пре мог првог изласка на терасу. Пре последњег изласка на свет. Гледам те грађевине настале у периоду реконструкције градског центра. Оне и дан данас стоје попут клисурина, пардон, споменика задужених да нам свакодневно преносе дух епохе. А епоха је донела прекретницу и са њом дилему величине Биоктоша. Коме дати предност: традицији и инерцији или реформи и револуцији. Каква епоха таква и одлука. Револуционарна и кратког даха.
Чаршијски дух замењен је атмосфером модерног града. Урбани центар са савременим стамбеним блоковима, позориштем, библиотеком, поштом и централним тргом извео је Ужице из провинције пред лице Европе. Ту где је урбанитет утиснут ту је и остао. Већ на самим границама „царства“ у којем су стасавале генерације, остали су да висе преуски тротоари, криве улице са кућама истрчалих из својих окућница, каишастих парцела. Остале су и старе зграде на милост и немилост исхитреном и неодрживом развоју који их у најбољу руку третирао као споменике културе без споменичких вредности.
Понов сам на тераси. Од силине жеље да сазнам како је све то изгледало пре нас успевам Ужичку котлину да замислим као комад нетакнуте природе. Трг заменим са сплетом честара и ливада, погледом препеглам равницу која је пуна бујне траве што се повија на ветру. Улице намотавам на калем и по истим стазама пуштам потоке да теку остављајући за собом луке и спрудове. Коштички, Уремовачки, Царински… све их лепо видим, како се доле шепуре не би ли изгледали што већи пред заказани састанак са хладном дамом, моћном реком која собом доноси горску свежину и животну енергију ветровима истиснуту из кланца.
Из густих шума спуштају се дошљаци. Одаје их комешање узнемирених врана, јединих трагова боја на комаду плавог неба. Они ће, очарани призором, пожелети да остану овде и створе себи дом.
У међувремену неко се налактио на сирену аутомобила и изгледа доживео лакши срчани удар. Уместо оног сплета честара којег шкропи поток ту је сад таксиста који је зачепио раскрнсицу. Почиње још један мали, дневни смак света. Затежу се бетонске кулисе, блокови зграда који заклањају поглед на реку, замећу мртву сценографију за представу живота у граду који је изгубио смисао свог постанка. Вране, оне су још увек ту. Да сведоче.
Слика 2 – имиџ града – у преводу оно што нас одаје
У међувремну међувремена сви смо се овде као бавили неким напретком и очигледно одабрали потпуно погрешан приступ. Тако је наша свакодневница сведена на пуко преживљавање јер смо запели код елементарних ствари. Запели смо код човека. Површине намењене пешацима све више личе на полигон из популарног Сурвајвора (некада беху Игре без граница, то није било тако страшно). Развила се аутоимуна култура узурпирања јавних простора. Јашемо их аутима, китимо их контејнерима и трафикама са фрижидерима који личе на трокрилне ормаре. Тамо где се јави проходно парче плочника тамо се шире рекламни панои и бетонске жардињере без биљака (запели смо и код биљака). Већина улица ван строгог центра и нема тротоаре а велики број је неразумно стрм па се може користити једино у летњим месецима. Изгледа да то међувреме има своје црне рупе које се хране памећу оних што не воле своје учеништво да излажу у јавност.
Улице су нам све тесније и тесније као да прате развој свести о екологији. Неко мисли да смо покрадени за Соколану, остали крњави за пошту, ускраћени за бисту и по који мост, да патимо од мањка паркинг места и да још увек немамо довољно кружних токова да бисмо постали део Европе а нико да примети да Ђетиња, некада хладна дама горског духа више није моћна река што претаче слапове преко природних брзотока већ дом за незбринуту канализацију. Срамотно се провлачи кроз град јер јој заудара из корита и она сама то не може да реши.
Одаје нас поларизација. У сагледавању реалне ситуације. Између непомућених оптимиста са превише жара а мало калорија и парализованих песимиста. Једни град виде као полигон за отелотворење својих идеја а други као гробље за исте. Можда је Гринич заиста некакав почетак или крај, можда је стара Грчка колевка нечије нове цивилизације али овде као да је утисниута тачка поларизације. Нулте. Како већина становника жели да верује овде је тај центар света о коме сви причају. Како сматра тако се и понаша. Структура града је само одраз менталне представе која се свакодневно одиграва у нама. Ми решавамо питање истока и запада, квалитет људи са леве и десне стране реке, праисконско питање да ли су први дошљаци дошли из правца Дрежника и Равни или су ипак били бржи они из Биоске и Стапара. Док слободарски ходамо средином улица, јер и да хоћемо немамо своје ужичке плочнике о које би сатирали ђонове и штикле, нама је и даље важно ко је рокер а ко народњак. Смело и храбро ћемо да отпишемо бившег комшију и пријатеља због станачке припадности јер смо ни мање ни више исти као оне руине са главне улице, споменици без споменичких вредности.
И све то траје као перпетум мобиле док се река, некада поносно ужичко море, стиди и себе и нас док протиче долином која је знала да очарава а данас очајава. Данас река више није примадона.
Слика 3 – од пропуштене прилике до ружне слике
А како је све могло да буде? Те давне 1953. године радио се први Генерални урбанистички план у овој најновијој историји чију смо експертизу завршили још у основној школи. У град на обали реке Ђетиње долази архитекта Ружица Илић. Ужице види као „двојни град“, стари град и Крчагово. Крчагово као природни наставак тадашњег града и његово историјско продужење. У једном би остала да тиња жижа дешавања, дух старе чаршије са јавним центром оштина-полиција-гимназија, оно што га представља као средиште и суштину. У другом би се надоместили капацитети, прихватили нови становници, уписала нова вредност.
Уз реку замишљена је главна железничка станица. Уз њу и теретна и аутобуска, па сточна пијаца, кланица. Како је замишљено цела градска техника би била извучена из језгра а тај нови град би остао намењен становању, административно-културном животу и социјалним установама. Висинска разлика терена од реке до првих обронака искористила би се превасходно за успостављање система главних подужних и споредних попречних саобраћајница, све диференцирано за брзи проток аутомобила, снабдевање града намирницама и за лагане и скраћене комуникације за пешаке. Тако постављен ортогонални модел обећавао је рационално искоришћење простора са могућношћу резервисања површина за каснију активацију.
„Град је у малој дубокој котлини пространог планинског предела. Кроз њу протиче река, још са три стране потоци а бујица одасвуд. Терен је сав извитоперен, раван само у центру простора, непосредно уз леву обалу реке. У таквом склопу ширење града је сасвим ограничено. Нови део заузео је прву, најближу, опет малу котлину, источно од историјског дела. Тенденција плана је била: условити прецизну и слободну организацију растерећивањем историјског дела многобројних и разнородних функцијама које по природи и територији могу да заузму одељене површине – и то финансирано само за оне елементе који непосредно утичу на дезорганизацију града. А у композицији: да нови град не ремети лепоту пространства и да та лепота буде стална тема и мотив сваког обликовања.“
- Генерални урбанистички план Титовог Ужица – пројектант арх. Ружица Илић, Градови и насеља у Србији, Урбанистички завод НРС, Београд 1953. године.
Слика 4 – Ђе тиња дух Ужичана? Овде више не
Комеморацију са терасе завршио бих цитатом чувеног архитекте Ранка Радовића, професора којега су избацили са архитектонског факултета у Београду јер је био превише омиљен и за копље генијалнији од свих, сујета се не може изути:
„Да би сте били прихваћени универзално морате бити заиста дубоко локалан и обрунуто, само онда када сте се уронили у културу, у вредности, у идеале ваше средине, можете бити разумљиви свакоме без обзира одакле он долази“
Тежили смо интернационалном, универзалном, и даље покушавамо да достигнемо Европу а сопствене идеале смо срозали тако да се више не препознајемо али и даље не посустајемо да у том ништавилу тражимо разлике. Наша се привременост претворила у вечност.
Све је мање старих добрих ужичана. То није зато што не старе или што нису добри. Најпре је због тога што све више живе за себе. Свој шарм, таленте, мудрост и доброту не деле не зато што је штеде већ што никоме није потребна. Сад је у моди кусо. Глобално кусо.
Мој град. Некад је био одмах ту, корак иза будућности а данас препун проблема гледа у прошла времена са сетом. Његове чари су нестале јер смо их смислено или бесмислено уништили, подредили напретку. Напретку?
Слика 5 – анкета
- Шта има?
– Проблем - Шта му недостаје?
– Душа - Шта бих му пожелео?
– Да га његови грађани поново заволе
URBERA 