Ужице у међувремену – од пропуштене прилике до ружне слике

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/uzice-u-medjuvremenu-od-propustene-prilike-do-ruzne-slike/?fbclid=IwAR2pbF2rfODhSv2sSqn4xPFDwiPiJPiz4BGM1Y6IT_T_RmcRaubC6JvhKKI

Слика нулта  – Како све настаје?

„Тако се данас гради, на брзину, више ногама него рукама. Нигде мирне замисли, брижног потеза и заљубљеничког приступа, нигде самородне и чисте линије. А материјал, све сами полуфабрикат, купи јевтино, склопи наврат – нанос и гурај даље.

Да се питаш шта би са некадашњим мајсторима, са оним кривинама и сенкама и заобљењима која виђамо на ручним израђевинама, алаткама, намештају, надгробним каменовима и фасадама старих кућа? Како то да је јучерашња сиротиња имала више укуса од данашњих наручилаца и градитеља који су технички опремљенији и имућнији?

Наше су варошице зидане било како, на брзину и за превремену употребу а онда се привременост продужила у вечност…“

• Милован Данојлић, Драги мој Петровићу, Знање, Загреб 1987, 13-14

Слика 1 – град пре нас

Годинама са терасе десетог спрата посматрам град испред себе. Испод круне венца околних брда наизглед мала котлина и у њој једна те иста сценографија. Нема великих одступања. Она су се десила пре мог првог изласка на терасу. Пре последњег изласка на свет. Гледам те грађевине настале у периоду реконструкције градског центра. Оне и дан данас стоје попут клисурина, пардон, споменика задужених да нам свакодневно преносе дух епохе. А епоха је донела прекретницу и са њом дилему величине Биоктоша. Коме дати предност: традицији и инерцији или реформи и револуцији. Каква епоха таква и одлука. Револуционарна и кратког даха.

Чаршијски дух замењен је атмосфером модерног града. Урбани центар са савременим стамбеним блоковима, позориштем, библиотеком, поштом и централним тргом извео је Ужице из провинције пред лице Европе. Ту где је урбанитет утиснут ту је и остао. Већ на самим границама „царства“ у којем су стасавале генерације, остали су да висе преуски тротоари, криве улице са кућама истрчалих из својих окућница,  каишастих парцела.  Остале су и старе зграде на милост и немилост исхитреном и неодрживом развоју који их у најбољу руку третирао као споменике културе без споменичких вредности.

Понов сам на тераси. Од силине жеље да сазнам како је све то изгледало пре нас успевам Ужичку котлину да замислим као комад нетакнуте природе. Трг заменим са сплетом честара и ливада, погледом препеглам равницу која је пуна бујне траве што се повија на ветру. Улице намотавам на калем и по истим стазама пуштам потоке да теку остављајући за собом луке и спрудове. Коштички, Уремовачки, Царински… све их лепо видим, како се доле шепуре не би ли изгледали што већи пред заказани састанак са хладном дамом, моћном реком која собом доноси горску свежину и животну енергију ветровима истиснуту из кланца.

Из густих шума спуштају се дошљаци. Одаје их комешање узнемирених врана, јединих трагова боја на комаду плавог неба. Они ће, очарани призором, пожелети да остану овде и створе себи дом.

У међувремену неко се налактио на сирену аутомобила и изгледа доживео лакши срчани удар. Уместо оног сплета честара којег шкропи поток ту је сад таксиста који је зачепио раскрнсицу. Почиње још један мали, дневни смак света. Затежу се бетонске кулисе, блокови зграда који заклањају поглед на реку, замећу мртву сценографију за представу живота у граду који је изгубио смисао свог постанка. Вране, оне су још увек ту. Да сведоче.

Слика 2 – имиџ града – у преводу оно што нас одаје

У међувремну међувремена сви смо се овде као бавили неким напретком и очигледно одабрали потпуно погрешан приступ. Тако је наша свакодневница сведена на пуко преживљавање јер смо запели код елементарних ствари. Запели смо код човека. Површине намењене пешацима све више личе на полигон из популарног Сурвајвора (некада беху Игре без граница, то није било тако страшно). Развила се аутоимуна култура узурпирања јавних простора. Јашемо их аутима, китимо их контејнерима и трафикама са фрижидерима који личе на трокрилне ормаре. Тамо где се јави проходно парче плочника тамо се шире рекламни панои и бетонске жардињере без биљака (запели смо и код биљака). Већина улица ван строгог центра и нема тротоаре а велики број је неразумно стрм па се може користити једино у летњим месецима. Изгледа да то међувреме има своје црне рупе које се хране памећу оних што не воле  своје учеништво да излажу у јавност.

Улице су нам све тесније и тесније као да прате развој свести о екологији. Неко мисли да смо покрадени за Соколану, остали крњави за пошту, ускраћени за бисту и по који мост, да патимо од мањка паркинг места и да још увек немамо довољно кружних токова да бисмо постали део Европе а нико да примети да Ђетиња, некада хладна дама горског духа више није моћна река што претаче слапове преко природних брзотока већ дом за незбринуту канализацију. Срамотно се провлачи кроз град јер јој заудара из корита и она сама то не може да реши.

Одаје нас поларизација. У сагледавању реалне ситуације. Између непомућених оптимиста са превише жара а мало калорија и парализованих песимиста. Једни град виде као полигон за отелотворење својих идеја а други као гробље за исте. Можда је Гринич заиста некакав почетак или крај, можда је стара Грчка колевка нечије нове цивилизације али овде као да је утисниута тачка поларизације. Нулте. Како већина становника жели да верује овде је тај центар света о коме сви причају. Како сматра тако се и понаша. Структура града је само одраз менталне представе која се свакодневно одиграва у нама. Ми решавамо питање истока и запада, квалитет људи са леве и десне стране реке, праисконско питање да ли су први дошљаци дошли из правца Дрежника и Равни или су ипак били бржи они из Биоске и Стапара. Док слободарски ходамо средином улица, јер и да хоћемо немамо своје ужичке плочнике о које би сатирали ђонове и штикле, нама је и даље важно ко је рокер а ко народњак. Смело и храбро ћемо да отпишемо бившег комшију и пријатеља због станачке припадности јер смо ни мање ни више исти као оне руине са главне улице, споменици без споменичких вредности.

И све то траје као перпетум мобиле док се река, некада поносно ужичко море, стиди и себе и нас док протиче долином која је знала да очарава а данас очајава. Данас река више није примадона.

Слика 3 – од пропуштене прилике до ружне слике

            А како је све могло да буде? Те давне 1953. године радио се први Генерални урбанистички план у овој најновијој историји чију смо експертизу завршили још у основној школи. У град на обали реке Ђетиње долази архитекта Ружица Илић. Ужице види као „двојни град“, стари град и Крчагово. Крчагово као природни наставак тадашњег града и његово историјско продужење. У једном би остала да тиња жижа дешавања, дух старе чаршије са јавним центром оштина-полиција-гимназија, оно што га представља као средиште и суштину. У другом би се надоместили капацитети, прихватили нови становници, уписала нова вредност.

Уз реку замишљена је главна железничка станица. Уз њу и теретна и аутобуска, па сточна пијаца, кланица. Како је замишљено цела градска техника би била извучена из језгра а тај нови град би остао намењен становању, административно-културном животу и социјалним установама. Висинска разлика терена од реке до првих обронака искористила би се превасходно за успостављање система главних подужних и споредних попречних саобраћајница, све диференцирано за брзи проток аутомобила, снабдевање града намирницама и за лагане и скраћене комуникације за пешаке. Тако постављен ортогонални модел обећавао је рационално искоришћење простора са могућношћу резервисања површина за каснију активацију.

 „Град је у малој дубокој котлини пространог планинског предела. Кроз њу протиче река, још са три стране потоци а бујица одасвуд. Терен је сав извитоперен, раван само у центру простора, непосредно уз леву обалу реке. У таквом склопу ширење града је сасвим ограничено. Нови део заузео је прву, најближу, опет малу котлину, источно од историјског дела. Тенденција плана је била: условити прецизну и слободну организацију растерећивањем историјског дела многобројних и разнородних функцијама које по природи и територији могу да заузму одељене површине – и то финансирано само за оне елементе који непосредно утичу на дезорганизацију града. А у композицији: да нови град не ремети лепоту пространства и да та лепота буде стална тема и мотив сваког обликовања.“

• Генерални урбанистички план Титовог Ужица – пројектант арх. Ружица Илић, Градови и насеља у Србији, Урбанистички завод НРС, Београд 1953. године.

Слика 4 – Ђе тиња дух Ужичана? Овде више не

            Комеморацију са терасе завршио бих цитатом чувеног архитекте Ранка Радовића, професора којега су избацили са архитектонског факултета у Београду јер је био превише омиљен и за копље генијалнији од свих, сујета се не може изути:

„Да би сте били прихваћени универзално морате бити заиста дубоко локалан и обрунуто, само онда када сте се уронили у културу, у вредности, у идеале ваше средине, можете бити разумљиви свакоме без обзира одакле он долази“

Тежили смо интернационалном, универзалном, и даље покушавамо да достигнемо Европу а сопствене идеале смо срозали тако да се више не препознајемо али и даље не посустајемо да у том ништавилу тражимо разлике. Наша се привременост претворила у вечност.

Све је мање старих добрих ужичана. То није зато што не старе или што нису добри. Најпре је због тога што све више живе за себе. Свој шарм, таленте, мудрост и доброту не деле не зато што је штеде  већ што никоме није потребна. Сад је у моди кусо. Глобално кусо.

Мој град. Некад је био одмах ту, корак иза будућности а данас препун проблема гледа у прошла времена са сетом. Његове чари су нестале јер смо их смислено или бесмислено уништили, подредили напретку. Напретку? 

Слика 5 – анкета

1. Шта има?
   – Проблем
2. Шта му недостаје?
   – Душа
3. Шта бих му пожелео?
   – Да га његови грађани поново заволе

СМИСАО УЛИЦА У ГРАДУ или кад је дошло до тога да о томе мора да се пише

• напомена аутора:
  – у тексту се говори о општем стању у граду Ужицу, тиче се проблема саобраћаја, неукости градских власти да се изборе са проблемима, временски оквир… нема га, нажалост време није релевантна инстанца
  
  Шта значи нова улица у граду? То је пре свега пут. Од пута нам зависи кретање а од начина и квалитета кретања зависи нам напредак до задатог циља. Квалитету доприноси могућност промене или избора правца – раскрснице. Даље, то значи стварање нове вредности у материјалном и духовном смислу. Нова улица доноси квалитет у свакодневним комуникацијама јер са собом доноси нови контекст, нови амбијент, нове станове у којима ће неке породице наћи свој дом, нове трговине, фризерске радње, књижаре, ако ништа онда барем нову шансу да сретнеш неког коме се читавог живота надаш.
  Нова улица, макар она била дуга и стотину метара није кромпир на кантару па да се измери њена вредност и процени сврсисходност. Она је део система а системи су целине састављене од низа елемената који су неком међуодносу (кромпир-кромпир чорба). Уз то улица има двојако значење. Она је и пут и место. Улица је и динамична и статична јер док пут води неком циљу, обезбеђује неки континуитет кретања место не води никуда, оно је то што је и ту је где је.
  Како се Ужице развијало као модеран град са широком главном улицом са интензивним, брзим саобраћајем тако су замишљене и обилазнице али не око града, како се погрешно закључује, већ око самог центра. У планским решењима су постојале две заобилазнице:
  – Северна, која од Народног музеја води улицом Николе Пашића до Педагошког факултета после кога се престројава у лево, пролазећи испод Парохијског дома (баш преко, на сумњив начин легализованог, монтажног објекта салона намештаја) преко Слануше и поред Дома Здравља (где се, гле-изгледа да је неко размишљао?, налази и Хитна помоћ) па потом око Народног позоришта (јако згодно ако неко случајно пожели да из другог града дође на представу или фестивал) све до раскрснице која води улицом Краља Петра првог у Коштицу путем изласка из града
  – Јужна, далеко једноставнија али подједнако занемарена, која иде кејом до хотела (случајно позиционираног тако да се лако створиш испред њега) одакле такође наставља обалом реке до Коштичког потока преко кога излази на Алексића Мост и даље прати пут којим се излази из града
  Тако је то планирано у време када се слушао глас стручних и компетентних људи који су носили одговорност својих идеја и планова али нису могли да понесу-поднесу и терет погрешних одлука оних који су смисао плана селективно спроводили у дело.
  Који је то смисао изигран?
  Формирање широке и праволинијске главне улице која обезбеђује брз и комотан пешачки и колски саобраћај између два краја града. Изградња две обилазнице центра града којима се растерећује главна улица за правце уласка и изласка из града.
  Од саобраћајног решења које је имало за циљ да се кроз град брзо може проћи од самог уласка код Кожаре, кроз Крчагово и центар града до изласка на Теразијама, реализовано је само укидање појединих улица за које се мислило да би тако замишљен саобраћај успоравале (улица која је са главне улице пролазила бочно у односу на основну школу Душан Јерковић, улица која је спајала кеј и главну улицу бочно од Блока „Ц“ и улица Петра Ћеловића која је изградњом блока „Златибор“ денивелисана и на тај начин прекинута).
  Ово се десило или боље речено ово нас је задесило па се још увек дешава, ни због чега другог него због политичара недораслих величини града у просторном али и духовном смислу. Због оних који су се чепали да се домогну власти да би после дуго, дуго „здраворазумски“ кукали на све око себе, у суштини због своје неспособности да схвате систем и смисао развоја града јер их је заслепео блештавило појединачног интереса.
  Зато се данас баш збир таквих слаже у закључку да су било какве улице-обилазнице бесмислено и скупо решење јер се суштински ништа не заобилази (кад се кажу ништа они мисли се на град). То је разлог што се одустаје. Баш то, на шта се прво помислили. Њих просто не интересује објашњење јер ту се крије смисао, најљући непријатељ вођа који не виде даље од краја изборне године. Иначе, до смисла се стиже комуникацијама. Улица је место комуникације. Комуникације су потреба сложеног грађанског живота. Разговори доводе до размена мишљења. Зато су још чвршћи у ставу „рећи НЕ новим улицама!“ јер им очигледно није ни стало до другачијег мишљења.
  Него…коју ћемо статуу да поставимо на будућем кружном току код музеја ?
  
  
  

  cafe street, urban sketches illustrations

трг Кампидољо, Микеланђело

„Да би сте били прихваћени универзално морате бити заиста дубоко локалан и обрунуто, само онда када сте се уронили у културу, у вредности, у идеале ваше средине, можете бити разумљиви свакоме без обзира одакле он долази.

И можда је једна од вредности овог капитолиског трга Кампидоља, дела Микеланђела, баш у томе да је једновремено и универзалан и локалан и да то у данашњој дебати која се око нас свуда догађа а то је глобализација – локализација, показује да две те, можда само на први поглед, контрадикторне формуле јесу у суштини смислене само онда када у себи носе и једно и друго“ – проф. др. Ранко Радовић, архитекта и геније

КАМЕНИ МОСТ

МОДЕРНОСТ И ТРАДИЦИЈА

• извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Традиција у архитектури није и не може бити просто узимање некадашњих историјских облика или националних модела, раније изграђених, већ прошлих. Модерност у архитектури, исто тако, није просто узимање садашњих облика или интернационалних модела које би тако постали општеважећи и једноставни рецепт, формула, „модна листа“.

Ни традиција ни модерност у архитектури не могу се просто добити или просто узети. Традиција се не наслеђује. Модерност се не може тек изјавити. Т.С. Елиот разложно говори: „…а ако вам је потребна (традиција) морате је стећи великим трудом“. Једнако „великог труда“ потребно је за разумевање и градитељско тумачење савремености, сваке дате реалности, које се никад не налазе у границама клишеа.

У нашој средини смо лаковерне архитектонске „националне стилове“ који су прецртавали византијске профиле или фолклорне мотиве не разумевајући при том њихову дубоку неимарску суштину. Понирања у дух и принципе, трагања за оним што је у тим архитектурама ванвременско и кадро за нове синтезе – није било. Изгуби се и величанственост оригинала пред тако јадним копљима.

Слично се догодило и са модерном архитектуром. То је слатка догма од неколико „шаблона“, тако је лако доћи до лаких правила и часописних слика и бити затим „бруталан“, „интернационалан“, „експресиван“ или „технизиран“. Једноставно – и за модерност и за традицију – труда је мало.

Гидион не мисли да се као универзално у архитектури може узимати форма, него пре свега схватање простора и просторна концепција, стално надограђивани „архитектонски систем“, како би рекао Кауфман. У том светлу конкретни услов сваке заједнице па и њена традиција, не само да нису препрека, него су истинских подстицај. Данас смо у великој предности јер смо у стању да синтетизујемо просторне концепције свих ранијих епоха, али то тако да је наше време пролазна и завршна тачка наших покушаја. Норвежанин Норберг – Шулц брани „историју“, посебно у урбанизму, у граду, а за Вентурија је архитектура већ „и комплексна и контрадикторна…“ па према томе и није прикладна за игру „новитета“.

Алвар Алто, највећи живи архитекта данас, извор снаге налази у својој Финској. Њену градитељску традицију, Алто наравно није узео као стил или дате облике, него као концепт грађења, логику, принципе, начине живота и окупљања, природу и кише. Груписање независних јединица у целовите архитектонске ансламбле јесте и финска традиција и модерна Алтова неимарска филозофија. Однос према материјалу, топографији, детаљу, крову, светлости учио је модерни Алто од прошлости. Он се бори против „маније оригиналности“, јер она готово увек оставља по страни суштину архитектуре – „основне потребе људске заједнице“

Кенцо Танге једнако познаје и осећа јапанску традиционалну архитектуру као и авангардне идије јапанских метаболоста чији је угледни члан. Он је водио израду модерног регионалног атласа своје земље и једновремено писао сјајне монографије о светилишту Исе (6.век) или палати Кацура (18.век). Хоризонталне бетонске греде – линије моћних профила (градска кућа у Курашикију, ансамбл у Хирошими, кућа Денцу у Осаки итд.) везују се за традиционалне форме древних јапанских амбара у стилу познатом као „азекура зукури“. Млади критичар архитектуре кавазое пише: „Све оно што је Танге дао није просто имитирање страних склопова, него умешна синтеза јапанске традиције са елементима модерне архитектуре“. Не би ли се исто могло рећи за америчку традицију и Рајта, француски рационализам и утопијске идеје из 19.века и Корбизијеа, Барселону и Гаудија и за многе друге ?

Било би природно закључити да је дијалектичко схватање општег и регионалног, личног и друштвеног, ограничења реалности и слободе имагинације, модерност и традиције можда најтемељнији знак виталности и дубине архитектуре саме.

И када Алто каже како нема „наивније и чешће формуле од питања: јесте ли за старо или за модерно“ онда одговор верујем, не може бити другачији него онај који он даје својим кућама: дубока модерност уз истинску традицију.

Само тако архитектуре превазилазе и своје време и своје средине.

 

Политика, Београд, 2.новембар 1974.

ПЕСМА И КУЋА

• извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

И песници су, на свој начин, градитељи простора и кућа, као што су и пејзажи, градови, архитектуре – градитељи песника.

Песник своје стварности и своје сањарије о соби и о зиду, ливадама и води, о улицама и дому уписује у слике испуњене звуковима времена које и потиче и тоне. За песника и цвет је стан, јутарња зора – кров, а орман чистог рубља – средиште успомена, тајни и мириса. За песника је кућа и позив и изазов, али у исто време – она је и доказ, отпор безобличном, део и ливада и звезда.

Једном песник ограђује простор, измишлја зиђе, описује вртове и они постану стварни.

А изграђене куће умеју да покрену песников свет, претворе у ритам, сновиђење је ту. Једна кућа преточи се у песму.

Мислим, разуме се, на „најлепшу песму нашег језика“, на „најсилнију љубавну песму српске књижевности“, на песму коју је покренула блистава кућа венецијанског барока „Санта Марија дела Салуте“, кућа Балдасара Лонгене изронила, као раскош, из канала Гранде.

Лаза Костић носи дух неимара у ткиву песника. Исидора Секулић мисли да у његовој песми Санта Марија дела Салуте „…има (од) архитектонске чврстине и усправљености стуба…“, а Васко Попа и самог песника претвара у грађевину, у део, описујући Лазу Костића као „… бео, запањен стуб над заспалом и благословеном и уклетом нашом равницом“.

У „Љубавним дворима“ песник их Лаза Костић боји сновима а покрива тајним састанцима кујући прозоре од њених погледа. У темеље је куће узидао „сву веру љубави“, а све су жеље пусте постале „вити стубови“. Лазин неимар Минадир и не уме друго него да у камену зида „…замршаје срца свога“.

Вероватно је тек случајност то што је Лаза Костић „за своју најзначајнију песму скоро педесет година ковао ритам и облик строфе“ (С.Бркић), а Балдасаре Лонгена ковао своју Санта мариа дела Салуте исто тако – 51 годину, између 1631. и 1682. Нека буде исто тако мало важна подударност да је „Санта Мариа дела Салуте“ Лазе Костића структурирана у „специфичној октави“ – строфама које групишу по осам стихова, као што је и основа Лонгениног храма осмоугаона док осам унутрашњих стубова држи силе куполе. Најзад, можда и није само анегдота да су и песник Лаза и неимар Лонгена нестали са света чим су, у дубокој зрелости, уобличили своја ремек-дела.

Дубља је сличност што је Лазина песма једновремено и „хеленска и романтичарска и барокна“, а Лонгенина кућа једнако вишезначна, од коринтских стубова на угловима до барокних волута. И песма и кућа су ненадмашно целовита дела, једновремено испуњена редом и раскошју, строгим склопом и устрепталом силином. „Санта Марија дела Салуте“ – и кућа и песма – и у распусном узлету заноса остају пуне мира, пуне достојанства. Лепота њихова јесте унутра, споља су само савршени одјеци…

И у песми и у архитектури заиста „свих времена разлике ћуте“, обојица се могу похвалити да су успели „звездама … померит путе“, сваки са својом „Санта Марија дела Салуте“. Лаза Костић – сликом, ритмом, звуком, чистотом осећања и језика, читкошћу дела. Балдасаре Лонгена – положајем, живописним односом двеју купола сложених у групу, и богатим и скромним украсом и детаљем, уз непресушну моћ да кућа значи, подсећа, изазива и да се памти…

Али, ово су белешке из архитектуре и то савремене, а не, вероватно невеште, мисли о поезији и далеком бароку. Истина је. И зато ево питања са којим би неимар и данас морао узимати оловку у руке: за коју ће кућу, за који стамбени блок, коју скупштинску зграду и који дом културе, који модерни градски центар и омладински дом, за коју ће кућу музеја или библиотеке песник имати речи, наћи слике, створити свет? У којој ће модерној кући видети „невесту“, „чемер па мед“, „сву своју душу“, „зелених милина небески крој“ ?

Да ли ће и у једној …

Политика, Београд, 17.август 1974.

 

МАЛО СУ ДЕЦИ ИГРАЛИШТА – ТРЕБА ИМ ЦЕО ГРАД

• извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Када су студенти М.Грбовић, Љ Јанковић, А.Михајловић и М.Чутурило из Студентске групе за Савремену архитектуру „Никола Добровић“ у касном мају ове године завршили прву фазу исстраживања односа деце према простору њихових насеља – били смо сви заједно изненађени истином материјала који још увек стоји изложен у свечаној Сали Архитектнског факултета. После толико страница о деци у граовима и њиховим игралиштима, после толико књига и реферата, анкета и елабората запљуснула нас је бистра дечија реч и цртеж о стварном духу града, духу који деца и осећају и слуте. Уместо мудровања одраслих – мудрост, уместо „тумачења фактора“ – факта, уместо замагљивања – отоворено суочавање и јасне границе жеља и реалности.
Иза обичних, језгорвитих реченица девојчица и дечака вртића „Весна“ (Н.Београд), „Кекец“ (Палилула), „Теразије“ (С.Град) и Банатског Карловца, као и основних школа „Седам секретара СКОЈ-а“ (Н.Београд), „Ослободилаца Београда“ (Палилула), „Дринка Павловић“ (С.Град) и „Душан Јерковић“ (Банатски Карловац) избија сва сила стручних и друштвених урбанистичких питања, једна садржајна и недвосмислена критика грађене средине око нас, коју смо узели сасвим озбиљно баш због тога што извире из непосредног, инстиктивног, природног, каткад и наивног али суштинског доживљавања града одраслих и за одрасле, колико град никад није био. А скоро да је 200.000 Београђана „од 5 до 15 година“ – један народ! Како им град „личи“?

Урбана среднина:
„Све се више развијају насеља а одузимају се пољане…“ (Бојана Г.), „Када дођем са села где је све зелено у овај град чини ми се да сам ушао у затвор…“ (Александар А.), „Моја је жеља да тврди бетон нестане …“ (Младен В.)
Затвор(еност) града иде из гомилања грађевина у њему. Сав се претвара у једну препреку, док се „пољане“ заиста само освајају уместо да се мењају. Монотонија, укидање саме морфологије, положаја, истост простора и „тврдог бетона“ потамнили су граду „личност“.
Идентитет:
„Крако рећи моја улица није лепа, није ружна, није велика, није мала…“ (Славица В.)
Је ли то тај „нулти степен архитектуре“, њена неутралност за коју се залагала цела једна школа?  Али се у просторима градова настаје па расте, мења и памти, стварају се везе са околином и са људима, постаје се „неко“. Ко се од нас није и колико пута враћао детињству у „своме крају“, „својој улици“, углу.

Разграђеност:
„Да имам велики простор, ја бих оградио тај мој простор…“ (Радош Ј.)
Није реч о поседу ни о власништву него о њиховом, дечијем претварању „безличног комплекса“ у „свој простор“. Две сјајне студије архитектуре и урбанизма (Смитсони и К.Норберг-Шулц) и почињу баш сликама деце која ограничавају, обликују, „персонифицирају“ део непотврђеног тла и тако укорењену себе и своје игре. У раширеним, расплинутим „блоковима“ толико је све „слободно“ да је безоблично.

Висина кућа:
„Моја зграда је велика. Када станем пред њу, изгледа као да је џин…“ (Милка Т.)
Тек недавно је одлучено да стамбене зграде више не могу бити „џинови“ од 20 па и 30 спратова. Одлуку није донео „урбанизам“ него „град“ и то после једног броја „капија“ са којима је већ данас тешко наћи праву рачуницу и разложне аргументе. Пола се градова Србије дичи са бар по неколико „џинова“ чије стаклене ноге скоро да стоје на њивама.

Одржавање кућа:
„не свиђа ми се моја кућа, она је увек прљава…“ (Ивана)
„Људи неће да крече зидове, па су ружни и огуљени…“ (Драгана)
Куће, и то понекад жалим, нису аутомобили – не отказују одмах него стрпљиво и заштићују „до последњег даха“. Мало је средина у којима се тако мало држи до одржавања фасада, травњака, дрвета, олука, крова, плочинка, ограде, натписа, знака, паноа, плана, витрине, града у целини. Људи заиста неће да крече зидове овде, код куће, кречиће „викендицу“.

Одржавање средине:
„Највише загађују ваздух: пушачи, аутомобили и ми деца…“(Ирина Д.)
„Фабрике се требају изграђивати, али не са димњацима…“(Славица С.)
„Али ми се несвиђа… када увече изађем на прозор па … удишем онај крематоријум…“ (Драга М.)
И истинска и идеолошка и по мало помодна тема „заштите околине“ није у борби „против“ него у напору „за“: нема заштите која трчи за последицама уместо да рачуна са хармоничним „развојем“ наших насеља у „развоју целе заједнице“, па и њене материјалне основе. Далеко смо од „фабрика без димњака“, али баш је то разлог да их ваљамо, смишљено, далекосежно постављамо у град.

Густина становања:
„У мом насељу има доста људи па зато хигијена није најбоља…“ (Радмила Ј.)
И дете од шест година разуме да сваки простор има своје „капацитете“, ограничења и да преко некога броја људи на један мали хектар више не смеш сместити. Београдске улице у многим новим стамбеним деловима су високе и ако има и других начина да се постигне економичност и рационалност.
Флора и фауна:
„Волела бих да има више зеленила него зграда…“ (Селма Б.)
„Нема животиња, долазе само мачке…“ (Горан)
„Даље се налази клуб тенисера… У клубу су кучићи који чувају околину…“ (Ахмед А.)
„Зеленило би украсило насеље, људи би били веселији…“ (Младен В.)
Читав свет природе, биљке, животиње, осим оних што преду и лају, измиче деци градова. Тај би свет дечије установе, школе уз помоћ месне заједнице морале енергично неговати. „Центри природе“ уз школске зграде, каквих примера има, нису маштарија него један од битних задатака.
Утопија:
„У том граду, би сви били поштени, а цене би биле мале…“ (Горан Л.)
Деца и старији:
Где год станеш терају те и уопште немаш мира…“ (Славица С.)
„Тамо тресу тепихе и терају децу одатле да се не играју…Да сам ја у кућном савету све бих преуредио“ (Александар А. )
„Станари не могу да нас схвате. Милсе да нам је лако…“ (Селма Б.)
„Ја мислим да је улога месне заједнице велика. Она треба да служи као посебан градић…“ (Младен В.)
Као да су се старији заверили да ионако загушени, забетонирани и аутомобилски град учине малима и још скученијим и мањим. Када нису под точковима бесних аутомобила онда су под бичем тишине, „кућних редова“ и љубитеља траве. Наша деца морају што пре да остаре и напусте драгоцено детињство, које ми старији схватамо не као јединствено и трајно постојање, него као свима непотребну успутну станицу.
Маштање и стварност:
„Волим да се играм. За тај посао као и за све друге послове потребан ми је довољан простор…двориште…дрвеће…свеће… и сто дресираних паса. Али пошто ја све ово немам и пошто је све ово само моје маштање желим да то друга деца имају…“ (Милан С.)
„Нису довољни само тобогани и љуљашке. Деци треба много више него што мисле одрасли…“ (Снежана Р.)
У развијању идеологије ефикасности и „функционисања“ угаони камен урбанистичке теорије и праксе за пет протеклих деценија је стално дељење, зонирање, издвајања површина, људи, активности, живота. Тако су и деца „сређена“ у својим отуђеним резерватима, тим малим „машинама за дечије игре“ чију накарадну логику не може спасити ниједно улепшавање. Али деци треба много више од тобогана и загађеног песка у стално истим и досадним бетонским оградама – треба им цео град.

Konkurs za najbolju fotografiju bilo kog kič elementa javnog prostora

umetnost se dogadja u mom gradu

Korzo – Portal za urbanu kulturu i baštinu pokrenuo je rubriku Kič vodič, u okviru koje raspisuje konkurs za najbolju fotografiju bilo kog kič elementa javnog prostora ( kuće, zgrade, ulice, trga, spomenika, parka, detalja reklama, urbanog marketinga, uličnog događaja/prizora…). Učesnici konkursa imaju pravo da pošalju po dve fotografije. Urednički tim portala Korzo dodeliće jednu nagradu u iznosu od 3.500 dinara.

Konkurs je otvoren do 31. januara 2015.

Pogledaj originalni članak 34 more words

IDEJA – kompromis + konstrukcija = rešenje ?

http://blog.archpaper.com/2015/01/world-trade-center-transit-hubs-lateral-struts-part-original-calatrava-design/

Design in film : The modern house

Design in film : The modern house.