„Urbanizam se javio kao disciplina, kao potreba da se razmišlja o tome kako da se gradovi urede, da se organizuju, da se približe čoveku – onda kad je postalo sasvim jasno da gradovi već uveliko divljaju, da su se u svom razvitku čoveku ispod ruke već uveliko oteli. Treba uliti gradovima logike i lepote, jer oni očigledno, sami od sebe, danas svojim spontanim razvitkom ne mogu zadobiti. I ono što se uopšte označuje kao urbanizam, a što ovde katkad u šali nazivamo i „velikim urbanizmom“, i ono što pokušavamo da odredimo kao „mali“ urbanizam – rodilo se iz puke nevolje.“
Bogdan Bogdanovic
URBERA 
Богдан Богдановић, чувени југословенски архитекта, уметник и филозоф те 1958.године упозорава на опасност од претерано спонтаног развоја града и преписује инстант лек – коктел логике и естетике као вакцину против неконтролисаног раста.
За разлику од других градова бивше државе који су морали да стекну репутацију престонице, тих постреволуционарних година, Ужице сасвим (не)очекивано добија „ wild card “ и укључује се у урбану обнову по свим принципима савременог, интернационалног урбанизма. Град се претвара у ново поприште, овог пута градитељско. Револуционарне идеје поново побеђују традиционално наслеђе, отимање се заклања иза естетике и логике, град се развија и силовито и контролисано. Као последица таквог просторно-физичког преокрета формира се и нова свест о простору и однос према градским вредностима, ново тело добија нови дух. Чаршија преко ноћи постаје велеград и мета досељеника ширег гравитационог подручја.
Квантитет доноси квалитет? Квалитет привлачи квантитет? Када смо изгубили градски начин размишљања и стил живота? Да ли је дух заувек напустио тело или је устукнуо пред налетом чаршијске логике? Којим леком се може лечити провинционализам?