Za određenu vrstu arhitekture – nepriznate arhitekture – kaže se „minorna arhitektura“. Italijani doslovno kažu arhitektura minore. Pod tim podrazumevaju svu, uglavnom starijeg porekla arhitekturu, koja ne ulazi u školske udžbenike, ne izučava se u školama i akademijama arhitekture, nije pod zaštitom konzervatorskih zavoda – ili to i jeste, ali sasvim odskora – a koja je ipak tako lepa i tako ljupka, tako potpuna da joj veliko ime arhitekture pripada po svim pravima.
Mali urbanizam je očigledno dete „velikog“ urbanizma, ali to je dete koje već ima svoju volju, svoje prohteve, pa i svoj pomalo šeretski – pogled na stvari. Nije sem toga to uvek poslušno ni razložno dete.
Između velikog i malog urbanizma ima izvesnih i značajnih razlika. Urbaninzam je apstraktna i egzaktna disciplina. To je nauka. Ako se danas dvoumimo kako da postavimo arhitekturu između nauke i umetnosti, onda urbanizam svakako postavljamo blilže naučnom i egzaktnom. Ali mali urbanizam ne spada u nauku a kad bismo ga u nauku ubrojili, osporili bismo mu verovatno najveću vrednost a to je SLOBODA FANTAZIJE i njene ćudi – i u idejama i u zaključcima a i u samom metodu koji do zaključaka dovodi.
Urbanizam smišlja i preduzima stvari na duge rokove a ti rokovi često prevaziđu prosečan ljudski vek. Dakle, dok „veliki urbanizam“ stvari sišlja i realizuje u grubim potezima, „grosso modo“, mali urbanizam je znatno nestrpljiviji, ne zadovoljava se samo velikim i apstraktnim potezima i trudi se, gde god može i kad god to može, da izmeni, ulepša, razveseli lik gradova. Mali urbanizam je, na taj način, za neku vrstu direktne i neposredne akcije.
Majstori „velikog urbanizma“ misle kroz šeme a kroz šeme i izražavaju ono što su smislili i što žele da ostvare. Ono što po njihovim zamislima raste, što se ostvaruje, čak i kad je i najbolje, ipak su to, u trenutnku samog nastajanja, pre svega ovaploćene, otelovljene ŠEME.
Mali urbanizam – samim tim što je emotivniji, što se lako inspiriše živom materijom oko sebe, što se lako uzbuđuje – nije sklon da se podredi bilo kakvim šemama. U malom urbanizmu misli se pre svega literarno i grafički, da ne kažem slikarski, da ne kažem scenografski. Baš zato „veliki“ i mali urbanizam mogu unekoliko da se dopune.
Mali urbanizam dolazi kao nužnost da se pronađe u čemu su, a zatim da se ovaplote, da se usele žive vrednosti gradskog života i u ove moderne gradove – sanatorijume. A treba li reći koliko tek valja napora i dobre volje da se žive vrednosti sačuvaju tamo gde već postoje, u starim gradovima.
Sve te male veštine, te dragocene male bravure ukusa i duha, plastične imaginacije, sve te „sitnice“ koje sa oduševljenjem možemo da otkrivamo u ponekim gradovima – sve to sabrano u celine, sabrano u neku vrstu sazvučja može grad da učini zvonkim, raspevanim, ljupkim ili prostosrdačnim, kako već po volji. Pa iako ne umeju da analiziraju, da otkrivaju majstorije i vrednosti malog urbanizma na svakom koraku – ljudi ipak, ovako u zbirnom dejstvu, osećaju prisustvo jedne više i složenije veštine. Nazovimo to zbirno dejstvo možda i nekom vrstom „male senzacije“ u urbanizmu, onako kao što je ovu reč upotrebljavao Sezan govoreći o svom slikarstvu.
arh. Bogdan Bogdanović, „Mali urbanizam“, Narodna Prosvjeta, Sarajevo 1958.g.
URBERA 