МОДЕРНОСТ И ТРАДИЦИЈА

• извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Традиција у архитектури није и не може бити просто узимање некадашњих историјских облика или националних модела, раније изграђених, већ прошлих. Модерност у архитектури, исто тако, није просто узимање садашњих облика или интернационалних модела које би тако постали општеважећи и једноставни рецепт, формула, „модна листа“.

Ни традиција ни модерност у архитектури не могу се просто добити или просто узети. Традиција се не наслеђује. Модерност се не може тек изјавити. Т.С. Елиот разложно говори: „…а ако вам је потребна (традиција) морате је стећи великим трудом“. Једнако „великог труда“ потребно је за разумевање и градитељско тумачење савремености, сваке дате реалности, које се никад не налазе у границама клишеа.

У нашој средини смо лаковерне архитектонске „националне стилове“ који су прецртавали византијске профиле или фолклорне мотиве не разумевајући при том њихову дубоку неимарску суштину. Понирања у дух и принципе, трагања за оним што је у тим архитектурама ванвременско и кадро за нове синтезе – није било. Изгуби се и величанственост оригинала пред тако јадним копљима.

Слично се догодило и са модерном архитектуром. То је слатка догма од неколико „шаблона“, тако је лако доћи до лаких правила и часописних слика и бити затим „бруталан“, „интернационалан“, „експресиван“ или „технизиран“. Једноставно – и за модерност и за традицију – труда је мало.

Гидион не мисли да се као универзално у архитектури може узимати форма, него пре свега схватање простора и просторна концепција, стално надограђивани „архитектонски систем“, како би рекао Кауфман. У том светлу конкретни услов сваке заједнице па и њена традиција, не само да нису препрека, него су истинских подстицај. Данас смо у великој предности јер смо у стању да синтетизујемо просторне концепције свих ранијих епоха, али то тако да је наше време пролазна и завршна тачка наших покушаја. Норвежанин Норберг – Шулц брани „историју“, посебно у урбанизму, у граду, а за Вентурија је архитектура већ „и комплексна и контрадикторна…“ па према томе и није прикладна за игру „новитета“.

Алвар Алто, највећи живи архитекта данас, извор снаге налази у својој Финској. Њену градитељску традицију, Алто наравно није узео као стил или дате облике, него као концепт грађења, логику, принципе, начине живота и окупљања, природу и кише. Груписање независних јединица у целовите архитектонске ансламбле јесте и финска традиција и модерна Алтова неимарска филозофија. Однос према материјалу, топографији, детаљу, крову, светлости учио је модерни Алто од прошлости. Он се бори против „маније оригиналности“, јер она готово увек оставља по страни суштину архитектуре – „основне потребе људске заједнице“

Кенцо Танге једнако познаје и осећа јапанску традиционалну архитектуру као и авангардне идије јапанских метаболоста чији је угледни члан. Он је водио израду модерног регионалног атласа своје земље и једновремено писао сјајне монографије о светилишту Исе (6.век) или палати Кацура (18.век). Хоризонталне бетонске греде – линије моћних профила (градска кућа у Курашикију, ансамбл у Хирошими, кућа Денцу у Осаки итд.) везују се за традиционалне форме древних јапанских амбара у стилу познатом као „азекура зукури“. Млади критичар архитектуре кавазое пише: „Све оно што је Танге дао није просто имитирање страних склопова, него умешна синтеза јапанске традиције са елементима модерне архитектуре“. Не би ли се исто могло рећи за америчку традицију и Рајта, француски рационализам и утопијске идеје из 19.века и Корбизијеа, Барселону и Гаудија и за многе друге ?

Било би природно закључити да је дијалектичко схватање општег и регионалног, личног и друштвеног, ограничења реалности и слободе имагинације, модерност и традиције можда најтемељнији знак виталности и дубине архитектуре саме.

И када Алто каже како нема „наивније и чешће формуле од питања: јесте ли за старо или за модерно“ онда одговор верујем, не може бити другачији него онај који он даје својим кућама: дубока модерност уз истинску традицију.

Само тако архитектуре превазилазе и своје време и своје средине.

 

Политика, Београд, 2.новембар 1974.

ПЕСМА И КУЋА

• извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

И песници су, на свој начин, градитељи простора и кућа, као што су и пејзажи, градови, архитектуре – градитељи песника.

Песник своје стварности и своје сањарије о соби и о зиду, ливадама и води, о улицама и дому уписује у слике испуњене звуковима времена које и потиче и тоне. За песника и цвет је стан, јутарња зора – кров, а орман чистог рубља – средиште успомена, тајни и мириса. За песника је кућа и позив и изазов, али у исто време – она је и доказ, отпор безобличном, део и ливада и звезда.

Једном песник ограђује простор, измишлја зиђе, описује вртове и они постану стварни.

А изграђене куће умеју да покрену песников свет, претворе у ритам, сновиђење је ту. Једна кућа преточи се у песму.

Мислим, разуме се, на „најлепшу песму нашег језика“, на „најсилнију љубавну песму српске књижевности“, на песму коју је покренула блистава кућа венецијанског барока „Санта Марија дела Салуте“, кућа Балдасара Лонгене изронила, као раскош, из канала Гранде.

Лаза Костић носи дух неимара у ткиву песника. Исидора Секулић мисли да у његовој песми Санта Марија дела Салуте „…има (од) архитектонске чврстине и усправљености стуба…“, а Васко Попа и самог песника претвара у грађевину, у део, описујући Лазу Костића као „… бео, запањен стуб над заспалом и благословеном и уклетом нашом равницом“.

У „Љубавним дворима“ песник их Лаза Костић боји сновима а покрива тајним састанцима кујући прозоре од њених погледа. У темеље је куће узидао „сву веру љубави“, а све су жеље пусте постале „вити стубови“. Лазин неимар Минадир и не уме друго него да у камену зида „…замршаје срца свога“.

Вероватно је тек случајност то што је Лаза Костић „за своју најзначајнију песму скоро педесет година ковао ритам и облик строфе“ (С.Бркић), а Балдасаре Лонгена ковао своју Санта мариа дела Салуте исто тако – 51 годину, између 1631. и 1682. Нека буде исто тако мало важна подударност да је „Санта Мариа дела Салуте“ Лазе Костића структурирана у „специфичној октави“ – строфама које групишу по осам стихова, као што је и основа Лонгениног храма осмоугаона док осам унутрашњих стубова држи силе куполе. Најзад, можда и није само анегдота да су и песник Лаза и неимар Лонгена нестали са света чим су, у дубокој зрелости, уобличили своја ремек-дела.

Дубља је сличност што је Лазина песма једновремено и „хеленска и романтичарска и барокна“, а Лонгенина кућа једнако вишезначна, од коринтских стубова на угловима до барокних волута. И песма и кућа су ненадмашно целовита дела, једновремено испуњена редом и раскошју, строгим склопом и устрепталом силином. „Санта Марија дела Салуте“ – и кућа и песма – и у распусном узлету заноса остају пуне мира, пуне достојанства. Лепота њихова јесте унутра, споља су само савршени одјеци…

И у песми и у архитектури заиста „свих времена разлике ћуте“, обојица се могу похвалити да су успели „звездама … померит путе“, сваки са својом „Санта Марија дела Салуте“. Лаза Костић – сликом, ритмом, звуком, чистотом осећања и језика, читкошћу дела. Балдасаре Лонгена – положајем, живописним односом двеју купола сложених у групу, и богатим и скромним украсом и детаљем, уз непресушну моћ да кућа значи, подсећа, изазива и да се памти…

Али, ово су белешке из архитектуре и то савремене, а не, вероватно невеште, мисли о поезији и далеком бароку. Истина је. И зато ево питања са којим би неимар и данас морао узимати оловку у руке: за коју ће кућу, за који стамбени блок, коју скупштинску зграду и који дом културе, који модерни градски центар и омладински дом, за коју ће кућу музеја или библиотеке песник имати речи, наћи слике, створити свет? У којој ће модерној кући видети „невесту“, „чемер па мед“, „сву своју душу“, „зелених милина небески крој“ ?

Да ли ће и у једној …

Политика, Београд, 17.август 1974.

 

МАЛО СУ ДЕЦИ ИГРАЛИШТА – ТРЕБА ИМ ЦЕО ГРАД

• извод из књиге „Живи простор“

Ранко Радовић: Живи простор, Независна издања 24 –  Београд 1979. године

Када су студенти М.Грбовић, Љ Јанковић, А.Михајловић и М.Чутурило из Студентске групе за Савремену архитектуру „Никола Добровић“ у касном мају ове године завршили прву фазу исстраживања односа деце према простору њихових насеља – били смо сви заједно изненађени истином материјала који још увек стоји изложен у свечаној Сали Архитектнског факултета. После толико страница о деци у граовима и њиховим игралиштима, после толико књига и реферата, анкета и елабората запљуснула нас је бистра дечија реч и цртеж о стварном духу града, духу који деца и осећају и слуте. Уместо мудровања одраслих – мудрост, уместо „тумачења фактора“ – факта, уместо замагљивања – отоворено суочавање и јасне границе жеља и реалности.
Иза обичних, језгорвитих реченица девојчица и дечака вртића „Весна“ (Н.Београд), „Кекец“ (Палилула), „Теразије“ (С.Град) и Банатског Карловца, као и основних школа „Седам секретара СКОЈ-а“ (Н.Београд), „Ослободилаца Београда“ (Палилула), „Дринка Павловић“ (С.Град) и „Душан Јерковић“ (Банатски Карловац) избија сва сила стручних и друштвених урбанистичких питања, једна садржајна и недвосмислена критика грађене средине око нас, коју смо узели сасвим озбиљно баш због тога што извире из непосредног, инстиктивног, природног, каткад и наивног али суштинског доживљавања града одраслих и за одрасле, колико град никад није био. А скоро да је 200.000 Београђана „од 5 до 15 година“ – један народ! Како им град „личи“?

Урбана среднина:
„Све се више развијају насеља а одузимају се пољане…“ (Бојана Г.), „Када дођем са села где је све зелено у овај град чини ми се да сам ушао у затвор…“ (Александар А.), „Моја је жеља да тврди бетон нестане …“ (Младен В.)
Затвор(еност) града иде из гомилања грађевина у њему. Сав се претвара у једну препреку, док се „пољане“ заиста само освајају уместо да се мењају. Монотонија, укидање саме морфологије, положаја, истост простора и „тврдог бетона“ потамнили су граду „личност“.
Идентитет:
„Крако рећи моја улица није лепа, није ружна, није велика, није мала…“ (Славица В.)
Је ли то тај „нулти степен архитектуре“, њена неутралност за коју се залагала цела једна школа?  Али се у просторима градова настаје па расте, мења и памти, стварају се везе са околином и са људима, постаје се „неко“. Ко се од нас није и колико пута враћао детињству у „своме крају“, „својој улици“, углу.

Разграђеност:
„Да имам велики простор, ја бих оградио тај мој простор…“ (Радош Ј.)
Није реч о поседу ни о власништву него о њиховом, дечијем претварању „безличног комплекса“ у „свој простор“. Две сјајне студије архитектуре и урбанизма (Смитсони и К.Норберг-Шулц) и почињу баш сликама деце која ограничавају, обликују, „персонифицирају“ део непотврђеног тла и тако укорењену себе и своје игре. У раширеним, расплинутим „блоковима“ толико је све „слободно“ да је безоблично.

Висина кућа:
„Моја зграда је велика. Када станем пред њу, изгледа као да је џин…“ (Милка Т.)
Тек недавно је одлучено да стамбене зграде више не могу бити „џинови“ од 20 па и 30 спратова. Одлуку није донео „урбанизам“ него „град“ и то после једног броја „капија“ са којима је већ данас тешко наћи праву рачуницу и разложне аргументе. Пола се градова Србије дичи са бар по неколико „џинова“ чије стаклене ноге скоро да стоје на њивама.

Одржавање кућа:
„не свиђа ми се моја кућа, она је увек прљава…“ (Ивана)
„Људи неће да крече зидове, па су ружни и огуљени…“ (Драгана)
Куће, и то понекад жалим, нису аутомобили – не отказују одмах него стрпљиво и заштићују „до последњег даха“. Мало је средина у којима се тако мало држи до одржавања фасада, травњака, дрвета, олука, крова, плочинка, ограде, натписа, знака, паноа, плана, витрине, града у целини. Људи заиста неће да крече зидове овде, код куће, кречиће „викендицу“.

Одржавање средине:
„Највише загађују ваздух: пушачи, аутомобили и ми деца…“(Ирина Д.)
„Фабрике се требају изграђивати, али не са димњацима…“(Славица С.)
„Али ми се несвиђа… када увече изађем на прозор па … удишем онај крематоријум…“ (Драга М.)
И истинска и идеолошка и по мало помодна тема „заштите околине“ није у борби „против“ него у напору „за“: нема заштите која трчи за последицама уместо да рачуна са хармоничним „развојем“ наших насеља у „развоју целе заједнице“, па и њене материјалне основе. Далеко смо од „фабрика без димњака“, али баш је то разлог да их ваљамо, смишљено, далекосежно постављамо у град.

Густина становања:
„У мом насељу има доста људи па зато хигијена није најбоља…“ (Радмила Ј.)
И дете од шест година разуме да сваки простор има своје „капацитете“, ограничења и да преко некога броја људи на један мали хектар више не смеш сместити. Београдске улице у многим новим стамбеним деловима су високе и ако има и других начина да се постигне економичност и рационалност.
Флора и фауна:
„Волела бих да има више зеленила него зграда…“ (Селма Б.)
„Нема животиња, долазе само мачке…“ (Горан)
„Даље се налази клуб тенисера… У клубу су кучићи који чувају околину…“ (Ахмед А.)
„Зеленило би украсило насеље, људи би били веселији…“ (Младен В.)
Читав свет природе, биљке, животиње, осим оних што преду и лају, измиче деци градова. Тај би свет дечије установе, школе уз помоћ месне заједнице морале енергично неговати. „Центри природе“ уз школске зграде, каквих примера има, нису маштарија него један од битних задатака.
Утопија:
„У том граду, би сви били поштени, а цене би биле мале…“ (Горан Л.)
Деца и старији:
Где год станеш терају те и уопште немаш мира…“ (Славица С.)
„Тамо тресу тепихе и терају децу одатле да се не играју…Да сам ја у кућном савету све бих преуредио“ (Александар А. )
„Станари не могу да нас схвате. Милсе да нам је лако…“ (Селма Б.)
„Ја мислим да је улога месне заједнице велика. Она треба да служи као посебан градић…“ (Младен В.)
Као да су се старији заверили да ионако загушени, забетонирани и аутомобилски град учине малима и још скученијим и мањим. Када нису под точковима бесних аутомобила онда су под бичем тишине, „кућних редова“ и љубитеља траве. Наша деца морају што пре да остаре и напусте драгоцено детињство, које ми старији схватамо не као јединствено и трајно постојање, него као свима непотребну успутну станицу.
Маштање и стварност:
„Волим да се играм. За тај посао као и за све друге послове потребан ми је довољан простор…двориште…дрвеће…свеће… и сто дресираних паса. Али пошто ја све ово немам и пошто је све ово само моје маштање желим да то друга деца имају…“ (Милан С.)
„Нису довољни само тобогани и љуљашке. Деци треба много више него што мисле одрасли…“ (Снежана Р.)
У развијању идеологије ефикасности и „функционисања“ угаони камен урбанистичке теорије и праксе за пет протеклих деценија је стално дељење, зонирање, издвајања површина, људи, активности, живота. Тако су и деца „сређена“ у својим отуђеним резерватима, тим малим „машинама за дечије игре“ чију накарадну логику не може спасити ниједно улепшавање. Али деци треба много више од тобогана и загађеног песка у стално истим и досадним бетонским оградама – треба им цео град.

IDEJA – kompromis + konstrukcija = rešenje ?

http://blog.archpaper.com/2015/01/world-trade-center-transit-hubs-lateral-struts-part-original-calatrava-design/

BEZ SIMBOLA, BEZ ZNAKA

U prirodi je grada, u prirodi je nas samih da se u našim shvatanjima prostora i stvari, u sećanjima i u stvarnosti oslanjamo na posebne i jedinstvene, trajne i neponovljive kuće i celine, događaje i slike, zbivanja i otkrića. Jednom rečju – na simbole, na znake.

To postanu i jesu one arhitekture i sadržine, one ulice i spomenici, vaskoliki položaji, geografija ili pak samo jednostavni, kad minijaturni detalji pločnika i svetlosti, koji vremenom ili odmah uzmu složeniji smisao, dublja, drugačija i slojevita značenja. U njima se možda najvernije odslikavaju naša verovanja i način života, naši ukusi ili sećanja, ponekad naši ideali, a naše ljudsko biće – uvek.

Zbog toga iz njih zrači silna i neponovljiva energija. Ona pretvara ove građevine i prostore u žiže i istine, srž grada i njegov izraz. Ali i to tako što simboli, što znaci gradova nisu nikada „zamena“ za sve ostalo, za sve obično u njima, nego „oličenje“ kako osobenosti grada, tako i osobenosti njegovih građana.

Sećate li se nadmoćne topografije, nadgedanja ravnice kao kakvog nadgledanja i postojanja i sveta kojim se uznosi Akropolj nad Atinu, Grad nad Ljubljanu, „Pobednik“ nad beogradsko ušće? Pa zatim: jedan se trg izjednači sa gradom, kao onaj u Sijeni ili Titovom Užicu, jedna se kupola pokaže da je Firenca, tvrđava Kremlja bude kao Moskva a most preko Neretvenadene ime gradu i označi ga Mostarom zauvek. Arhitektura Pize sa naherenom kulom jednaka je vrevi dubrovačkog Straduna, Španskom stepeništu iz Rima, onoj „zvezdi“ ulica koje se žure da prohuje ispod pariske kapije trijumfa. I tako od grada do grada, od vremena do drugog – gradovi se i ljudi prepuštaju govoru znakova i njihovome sjaju.

Možda je jedna od najvećih slabosti moderne urbanističke teorije što prečesto zaboravlja ili prećutkuje ove glasove našeg bića zavaravajući se da je dovoljno zbrinuti samo naše „telo“. Novije urbanističke ideje sa razlogom žele da isprave ovu jednostranost „klasičnog perioda“ Atinske povelje: Bejkn („Projektovanje gradova“), Linč („Slika grada“), Giberd(„Urbanističko projektovanje“), Norberg-Šulc(„Egzistencija, prostor i arhitektura“), Krosbi(„Neophodni spomenik“) kao i mnogi drugi, danas prihvataju znakove i simbole grada ne kao ukrase, nego kao sredstva njegovog organizovanja, uzdizanja, osmišljenja. Ili kako bi rekao poznati japanski arhitekta, onaj časni pobednik na konkursu za obnavljanje našeg Skopja, Kenco Tange – kao sredstva njegovog strukturiranja.

Lično verujem da je to jedna od linija urbanističkog mišljenja i dela kojom možemo približiti naša nova naselja čoveku, posle već toliko bezličnih blokova i naselja u kojima caruje ćutanje, jednoličnost i otuđenje.

Mi dakle ne govorimo o ukrašavanju gradova nego i njihovom smislu, ne o „lepim fontanama“ nego o gradskom duhu, ne o istoriji ili konzervatizmu, nego trajnim, bitnim dimenzijama urbane sredine. Jer uzmemo li gradovima i prostoru sećanja i znake, te „lične karte“ i jasnoću, čitljivost i stecišta, ta obeležja, magnete, tajne, ljudskosti – uzeli smo im lica, dušu, srž, smisao. Sve ostalo gasi se samo.

Kako nastaju znaci grada, šta ga može simbolizovati – te se analize ne mogu praviti bo beleškama novina. Prirodno. Ali se može, mora dići, ma kako nejak bio, glas protiv hitrih proglašavanja svake visoke ili svake velike kuće u mestu – za njegovu suštinu, „smibol Beograda“. Neko će sigurno reći – to su „pisanja“, a siboli su gradova ono što sami ljudi uzmu kao takvo. Istina. Ali oni to moraju zaista učiniti  „sami“ i niko u ime njih.

Jer teško je verovati da će visoka staklena fasada, ispunjena robom, na uglu, bez prostora i daha, daleko sećanje na pravila „internacionalnog stila“ zaista biti naš znak. Korektna poslovna zgrada nema daha da nas označi. A ako ima – onda se postavljaju nova pitanja i pred naručioce drugih kuća, i pred arhitekte i pred svakog od nas. Sada još dublja.

Ranko Radović, Politika, Beograd, 13. jul 1974.godine 

Mali urbanizam iz ugla velikog arhitekte

Za određenu vrstu arhitekture – nepriznate arhitekture – kaže se „minorna arhitektura“. Italijani doslovno kažu arhitektura minore. Pod tim podrazumevaju svu, uglavnom starijeg porekla arhitekturu, koja ne ulazi u školske udžbenike, ne izučava se u školama i akademijama arhitekture, nije pod zaštitom konzervatorskih zavoda – ili to i jeste, ali sasvim odskora – a koja je ipak tako lepa i tako ljupka, tako potpuna da joj veliko ime arhitekture pripada po svim pravima.

Mali urbanizam je očigledno dete „velikog“ urbanizma, ali to je dete koje već ima svoju volju, svoje prohteve, pa i svoj pomalo šeretski – pogled na stvari. Nije sem toga to uvek poslušno ni razložno dete.

Između velikog i malog urbanizma ima izvesnih i značajnih razlika. Urbaninzam je apstraktna i egzaktna disciplina. To je nauka. Ako se danas dvoumimo kako da postavimo arhitekturu između nauke i umetnosti, onda urbanizam svakako postavljamo blilže naučnom i egzaktnom. Ali mali urbanizam ne spada u nauku a kad bismo ga u nauku ubrojili, osporili bismo mu verovatno najveću vrednost a to je SLOBODA FANTAZIJE i njene ćudi – i u idejama i u zaključcima a i u samom metodu koji do zaključaka dovodi.

Urbanizam smišlja i preduzima stvari na duge rokove a ti rokovi često prevaziđu prosečan ljudski vek. Dakle, dok „veliki urbanizam“ stvari sišlja i realizuje u grubim potezima, „grosso modo“, mali urbanizam je znatno nestrpljiviji, ne zadovoljava se samo velikim i apstraktnim potezima i trudi se, gde god može i kad god to može, da izmeni, ulepša, razveseli lik gradova. Mali urbanizam je, na taj način, za neku vrstu direktne i neposredne akcije.

Majstori „velikog urbanizma“ misle kroz šeme a kroz šeme i izražavaju ono što su smislili i što žele da ostvare. Ono što po njihovim zamislima raste, što se ostvaruje, čak i kad je i najbolje, ipak su to, u trenutnku samog nastajanja, pre svega ovaploćene, otelovljene ŠEME.

Mali urbanizam – samim tim što je emotivniji, što se lako inspiriše živom materijom oko sebe, što se lako uzbuđuje – nije sklon da se podredi bilo kakvim šemama. U malom urbanizmu misli se pre svega literarno i grafički, da ne kažem slikarski, da ne kažem scenografski. Baš zato „veliki“ i mali urbanizam mogu unekoliko da se dopune.

Mali urbanizam dolazi kao nužnost da se pronađe u čemu su, a zatim da se ovaplote, da se usele žive vrednosti gradskog života i u ove moderne gradove – sanatorijume. A treba li reći koliko tek valja napora i dobre volje da se žive vrednosti sačuvaju tamo gde već postoje, u starim gradovima.

Sve te male veštine, te dragocene male bravure ukusa i duha, plastične imaginacije, sve te „sitnice“ koje sa oduševljenjem možemo da otkrivamo u ponekim gradovima – sve to sabrano u celine, sabrano u neku vrstu sazvučja može grad da učini zvonkim, raspevanim, ljupkim ili prostosrdačnim, kako već po volji. Pa iako ne umeju da analiziraju, da otkrivaju majstorije i vrednosti malog urbanizma na svakom koraku – ljudi ipak, ovako u zbirnom dejstvu, osećaju prisustvo jedne više i složenije veštine. Nazovimo to zbirno dejstvo možda i nekom vrstom „male senzacije“ u urbanizmu, onako kao što je ovu reč upotrebljavao Sezan govoreći o svom slikarstvu.

 

arh. Bogdan Bogdanović, „Mali urbanizam“, Narodna Prosvjeta, Sarajevo 1958.g.

Teorija prostora – stari grad / novi grad

Stari grad je nemoguće ponovo stvoriti.

Može se samo sagraditi novi grad na novim osnovama, na nekoj drugoj lestvici, u drugim uslovima, u drugom društvu.

Ni povratka nazad  (prema tradicionalnom gradu), ni bežanja napred prema nekom kolosalnom i bezobličnom naselju

– takvo je pravilo.

Drukčije rečeno, za ono što se zove grad ne postoji ni naučni predmet. Prošlost, sadašnjost, mogućnost nisu razdvojeni.

Zapravo, misao izučava samo potencijalni mogući predmet a to traži nove postupke.

Anri Lefevr

–         Teorija prostora, Urbana revolucija

ŠTA OSTAJE KADA SE GRAD MENJA

Među svim elementima gradske strukture ulica je najčešće bila pod lupom urbanološke radoznalosti. To nikako nije neobično ako se zna da je njen osnovni oblik – grupisanje zgrada u nizu, pramatrica organizovanog načina življenja u svim ljudskim skupinama. Što se njenog oblika i funkcije tiče, ni to nije nepoznato; preživele su sve moguće transformacije. Od krivudave, prave uske, široke, zbijene, sa disperzivnim objektima duž njene strele, sa i bez čvrste regulacije, monumentalno-procesionističke do kamerno intimne i u ljudsku mikrozajednicu zatvorene.

I kroz sve te vremensko-društvene preobražaje ulica je uspela da zadrži elementarnu, na izgled i u reči pretvoreno jednostavnu formu – prostor ograničen sa dva niza naspramno izgrađenih objekata. Onog trenutka kada se ova forma počela preobražavati u sliku prostorne difuzije, kada je prostorni niz uličnog platna iz bilo kog razloga razbijen, počeo je da nestaje istorijski grad.

GRANICE GRADA – mit ili dogma

Grad je u postojećem i u planskom vremenu shvaćen kao skup veličinskih vrednosti, koje se planerskim postupkom menjaju ili usklađuju, već prema željenim pravcima razvoja. Drugim rečima, kada se, na primer, kaže da je grad od 200.000 stanovnika srednje veličine, onda se već otprilike može znati kakvi podaci će se pojaviti kao odnosi raspoloživog prostora (horizontalne vrednosti), koji su gotovo redovno spekulativnog karaktera. Ili obrnuto, kada se pretpostavlja da će u narednom planskom periodu grad dostići veličinu od 200.000 stanovnika, onda se automatski stvara i projekcija svih rezultujućih vrednosti: od gustine nastanjenosti pa do prosečne potrošnje vode po jednom stanovniku ili potrebnih zelenih prostora. Navikli smo da se to zove planiranje, ali još nismo postali svesni da to nikako ne može biti i kreativno planiranje gradskog rasta. Takav odnos prema gradu nije ništa drugo nego eksploatacija naših želja, očekivanja ili pak nekakavih maglovitih predstava o tome šta bi se u budućnosti moglo dogoditi. Ako kao dovoljno rečit primer uzmemo takozvani generalni urbanistički plan koji u mnogim sredinama i danas predstavlja osnovni instrument usmeravanja gradskog razvoja, bez mnogo napora odmah ćemo shvatiti da se iza ponuđenih projekcija o njegovom razvoju kriju sasvim definisane veličinske vrednosti, uz jasno naznačenu tezu da se ujedno radi i o najoptimalnijim mogućnostima perspektivnog razvoja. Naravno, sve je to bez ikakvih garancija da će se takav razvoj, u prostornom smislu, ikada realizovati. Takva iluzija da smo u vremenu, prostorno i fizički odredili grad, postaje institucionalizovana, ali i daljee blizu istine da zapravo nismo ništa učinili. Samo smo u jednom korak ispunili očekivanu potrebu da se u odnosu na budućnost ponašamo koliko-toliko odgovorno.

Često spominjana činjenica da su već negde oko 2500.godina pre naše ere sve bitne crte grada bile oblikovane i realizovane, treba da nam olakša razumevanje većine procesa koji vode ka definisanju granica grada.

Na jednom mestu u svojim Zakonima Platon kaže:-  Svako neka dobije dva stana, jedan bliže središta a drugi bliže kraja.

uvod

I pored sveg truda koji urbanista u savremenim uslovima ulaže ne bi li dešifrovao sve znake vremena kojima se obeležio grad i pronikao u suštinu procesa komponovanja urbanističkih obrazaca i idioma, dve bitne komponente gradostvornosti neprestano će izmicati njegovim htenjima. To su dve tačke u procesu razvoja grada udaljene jedna od druge do mere kada ih samo linija bogate imaginacije može spojiti. Ali to su dve tačke bez kojih grada nema – mitologija i operacionalizacija ideja.

Ove dve tačke gradotvornosti različite su čak i po svojoj vremenskoj dimenziji – jedna je duboko istorijska, druga pragmatsko-savremena. Jedna ima obeležje lirske note trajanja, druga – metalni zvuk često surove realnosti.

Nedokučiva tačka u procesu stvaranja gradotvornih vrednosti je ona koja se vezuje za mesto i ulogu urbaniste. „Urbanista kao graditelj ne poseduje samostalnu ulogu jer je zavisan u odlučivanju od onih što stoje administrativno iznad njega, političara i ekonomista, i daju drugi smisao njegovim zamislima“ (Rudi Supek, Grad po mejri čoveka, Naprijed, Zagreb 1987, 13)

Transponovanje volje, moći i uticaja onih struktura ili pojedinaca u čijim rukama su krajevi političkih i ekonomskih poluga u upravljanju društvom, istorijski posmatrano, vrlo malo se promenilo od Vavilona do danas. Sviđalo se to nama ili ne, urbanista je bio i ostao samo deo društvene organizacije koja je zahtevala, korigovala ili usmeravala njegovu ideju. Ostajao mu je samo talenat da te i tako upravljane ideje oblikuje na najbolji od svih mogućih načina. Čak i u takvim društvima koja su egzistirala na deklarativnim demokratskim načelima opet se radilo o vrlo jednostavnoj transpoziciji društvenih zahteva na polje urbanog koncepta.

Sva svest i savest urbaniste usmerena je ka želji da se postigne novi kvalitet u prostoru, podjednako u funkcionalnom i oblikovnom smislu. Mada se nikako ne bi moglo reći da se on u tom procesu pojavljuje kao krajnje gostoljubiv i sverazumevajući pojedinac, u samu bit njegove delatnosti (za koju se veruje da je od početka do kraja plod kreativnosti) utkano je mnogo niti jedne gotovo nevidljive društvene moći. U stvari, najčešće je reč o skrivenim motivima koncentrisanim oko vrednosti zemljišta koje u takvim zonama izuzetno raste, rente i profita. Može biti da ovo i nisu spekulativne već gradotvorne kategorije ekonomskog bića grada. Šta nam to govori? To da je urbanista samo nužan faktor za materijalizaciju ideja i odluka o tome kako obnovljeni deo grada treba da izgleda, a koje su donete mimo njega. Ne može se govoriti o urbanisti kao izmanipulisanom ili zavedenom profesionalcu čije umeće da prostor oblikuje koristi neko drugi iz sasvim „neurbanističkih“ pobuda. U razvojnim procesima koji vode ka oblikovanju urbanih prostora, urbanista ima više ulogu tumača nego donosioca odluka ili pokretača inicijative (Giulio Carlo Argan, Arhitektura i kultura, Logos, Split 1989, 70). Duboko u svesti svakog urbaniste stoji saznanje da konce idejnog koncepta (gde, kako i zašto nešto graditi) drži neko drugi. Njemu, osim iluzija da svojim programima i planovima gradi to složeno urbano biće, ostaje da odgovori na to kako u konceptualnom (načešće samo projektantskom) smislu treba određeni prostor da izgleda.

Ako nas je istorija razvoja gradova čemu poučila, onda je to lekcija da ne treba imati predrasuda o mogućnostima da urbanisti budu blizu onih koji donose upravljačke (političke i ekonomske) odluke o sudbini gradskih prostora. To, svakako, ne isključuje potrebu njihove dalje i neprestane borbe – ne za pravljenje grada, već za njegovo razumevanje.